Modeli Finansiranja

Evropa je teže ušla u krizu od Sjedinjenih Američkih Država, ali teže i izlazi iz nje. Pored mnoštva razloga zašto je to tako, pažnju privlači jedan, veoma interesantan a možemo ga nazvati – evropska bankocentričnost.

Naime, ukupna bilansna aktiva bankarskog sektora u Evropi u odnosu na ukupan društveni bruto proizvod Evrope iznosi gotovo 300%. Ovo znači da su bilansi banaka dva, tri, ponegde čak i četiri puta veći od ukupne godišnje vrednosti proizvedenih roba i usluga. Istovremeno, u SAD  bilansi banaka čine 88,8% BDP-a u 2015.

Odnos bilansne aktive i BDP nam govori o strukturi i načinu kako se finansira poslovanje, koliko je jedno društvo preduzetno, kolika je zaduženost, koliki stepen poverenja vlada među nosiocima poslovnih odluka, i – uopšte, kakav je društveni narativ u jednoj zemlji. Što je bilansna aktiva banaka veća, to je je veća količina kredita koju su banke dale svojim klijentima. Ako je, pak, ukupna bilansna aktiva banaka manja to znači da se poslovanje privrede finansira iz drugih izvora – najčešće emitovanjem akcija, korporativnih obveznica, osnivanjem investicionih fondova i slično.

Veća bankocentričnost ukazuje da u jednom društvu postoji potreba za tradicionalnim bankarom, za posrednikom, za sigurnošću, i da poslovni subjekati pretežno duguju bankama. Kada jedna ekonomija većinu svojih poslovnih aktivnosti finansira iz bankarskih kredita onda to znači da to društvo prihvata postojanje strogih finansijskih pravila i procedura kojih se nužno pridržava. Kada banka ocenjuje rizičnost nekog projekta ili nekog korisnika kredita, ona je oprezna i konzervativna jer novac koji ona daje na kredit zapravo predstavlja novac bančinih klijenata – štediša, a tim novcem se banka nikad neće igrati.  Zato je bankocentrični model retko kad otovoren za novajlije koji nemaju poslovnu istoriju ili za one koji planiraju rizične poduhvate. Da bi bankocentrični model bio uspešan, svi moraju poštovati pravne norme, svi moraju biti transparentni, ali i tradicionalni, predvidivi, oprezni u inoviranju.

Nasuprot evropskom bankocentričnom modelu, američki laissez-faire ili liberalni model poziva ljude da preduzmu akciju. Ovaj model poziva na mobilnost, na inovaciju, na preduzetništvo, na direktnu međusobnu saradnju. Manja bankocentričnost, načelno, govori da u jednom društvu imamo aktivnu mlađu populaciju koja je hrabra, preduzetna i veruje u budućnost. U takvom društvu poslovno udruživanje je jednostavno, prirodno i funkcioniše na principu “Ja imam ideju, ti imaš novac – hajde da započenomo zajednički posao!” Preduzetnik početnik će lako napraviti kompaniju pozivajući zainteresovane putem Inicijalne javne ponude. Investicioni fondovi su aktivni učesnici tržišta. Formalnih ograničenja u takvom modelu nema ili ako ima, mala su. Poslovanje je u dobroj meri definisano običajima. Berze su mesta gde se stvari događaju. Doduše, dešava se ponekad neki “Crni utorak”, ali duh ostaje i ljudi se sa lakoćom dižu iz pepela. Banke u ovom modelu, naravno, postoje, ali i one su nošene investicionim duhom i retko kad posluju kao tipične, tradicionalne i konzervativne banke. Da bi liberalni model bio uspešan mora da postoji jednostavan i fer pravni okvir, vera u sebe, u ljude oko sebe, sveobuhvatni potstrek i naklonost ka uspehu, vera u poslovnu ideju i spremnost da se izgara za nju.

A gde je naša Srbija? Ukupna bilansna aktiva poslovih banaka je manja od 100% BDP-a što bi na osnovu prethodnog izlaganja značilo da u Srbiji vlada libealni duh, ali to zapravo nije tako. Biznis se u Srbiji finansira gotovo isključivo iz bankarskih kredita, direktnih stranih investicija ili iz privatne ušteđevine. Ovo znači da je poslovanje u Srbiji značajno ispod svog potencijala. Udruživanje u poslovna društva gotovo da ne postoji. Deoničarska društva se uglavnom gase i zatvaraju (povlače sa Berze), a otvaranja novih nema. Investucioni fondovi životare. I pored truda ljudi na Beogradskoj berzi, inicijalna javna ponuda se teško ukorenjuje. Na tržištu se stidljivo i retko pojavi neki novi finansijski instrument ili hartija od vrednosti. Očekivanja investitora su uglavnom usmerena na goli opstanak, a retko kad i retko gde – na rast.

Iz svega navedenog možemo zaključiti da, ako zaista želimo da kao društvo iskoristimo sve svoje potencijale, moramo istovremeno pojačati svest o poštovanju sistema, normi i procedura kako bi povećali pravnu sigurnost i tako lakše dobijali kredite od banaka, ali istovremeno moramo i učititi da taj isti sistem, norme i procedure budu jednostavne i razumljive kako ne bi gušili osećaj slobode i spremnosti za otvaranje novih poslovnih mogućnosti, poslovnog udruživanja i napretka.

Izvor: Politika / Nebojša Gavrilović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

two × 3 =